"Ne mogu da zamislim da postoji neko ko ne želi da nađemo sve nestale"
Pomirenje Hrvata i Srba garantovalo bi našem prostoru dugotrajan mir i prosperitet. Bio sam u Varivodama i Gošiću, a doći ću i na komemoraciju u Vukovar i na Ovčaru.
Večernji list, Suzana Lepan Štefančić
Osnivač kultnog beogradskog radija B92 i antiratni aktivist iz devedesetih Veran Matić specijalni je izaslanik srbskog predsednika Aleksandra Vučića za rešavanje pitanja nestalih između Hrvatske i Srbije.
Taj težak posao s hrvatske pak strane odrađuje Ivica Vrkić, poverenik predsednice Kolinde Grabar-Kitarović. Matić je poznat po nizu humanitarnih akcija, a kao dugogodišnji glavni urednik i direktor TV-a B92 stekao je zavidan medijski i društveni ugled. Vlasnik je prestižnih priznanja, među kojima je i francuski orden Legije časti. Proglašen je 2012. najboljim menadžerom u Srbiji. Predsednik je odbora direktora B92, a na čelu je i Upravnog odbora Fonda B92, humanitarne institucije. Bio je u vojsci u Zagrebu 1981. Radio je i kao dopisnik Omladinskog radija 101, od 1986. do 1991. Znaju ga danas po zagrebačkim knjižarama jer kupuje masovno sve što se pojavi. Čest je gost u Istri, Opatiji, Lovranu…
Zašto ste prihvatili poziv predsednika Aleksandra Vučića da budete izaslanik za nestale? Mnoge je to iznenadilo s obzirom na vaše sukobe još iz doba kada je Vučić bio ministar informisanja za vladavine Slobodana Miloševića.
Koliko sam shvatio, predsednica Kolinda Grabar-Kitarović i predsednik Aleksandar Vučić saglasili su se da je nužno ubrzati potragu za nestalima i spremni su postojećim mehanizmima dodati i autoritet pozicije predsednika. Kada sam dobio ponudu, rukovodio sam se na prvom mestu plemenitom obavezom razmišljajući najpre o porodicama nestalih i teretu koje naša društva nose. Drugi važan aspekt za mene bio je da je na drugoj strani osoba kojoj verujem i koja nije vezana za političke obaveze, agende. Praktično, ja sam specijalni izaslanik institucije predsednika Republike Srbije koji ima iskrenu želju da se reše svi slučajevi nestalih. Ako želimo pomoći, to mora biti bezuslovno. Bilo bi kalkulantski da čekam da se izabere neki drugi predsednik. Svakako, ako ne budem dobio adekvatnu podršku za rad, povući ću se, jer sam posao prihvatio pod uslovom da ne dobijam nikakvu nadoknadu i privilegije. Samim time, nemam šta izgubiti. Svesni smo da se na našem prostoru prošlost teško zaboravlja, ali potrebno je i graditi budućnost. Pomirenje Srba i Hrvata garantovalo bi našem zajedničkom prostoru dugotrajan mir i prosperitet.
Ističete, i vi i Ivica Vrkić, da “ne tragate ni za Srbima ni za Hrvatima, nego za nestalima”. Koliko je verovatno da će se pitanje nestalih uistinu osloboditi politiziranja i postati isključivo humanitarno?
Pitanje nestalih najpre je humanitarno pitanje, zatim tehničko, a nikako političko. Ne mogu zamisliti da postoji neko ko bi imao nešto protiv toga da žrtve rata koji se završio pre 23 godine konačno nađu svoj mir. Tu je naša uloga i najveća, da osiguramo da, i kada u političkom smislu ne cvetaju ruže na relaciji Beograd – Zagreb, proces traženja nestalih bude vrlo aktivan. Ja nisam politička figura, član stranke, nemam političke pozicije, moja egzistencija ne zavisi o politici, zato se mogu potpuno rasterećeno u odnosu na političke relacije baviti humanitarnim pitanjima. Svakako je ovaj angažman i eksperiment, ali nadam se da ćemo pronalaziti načine za pomake, bez obzira na sve.
Kako se vi planirate boriti protiv politizacije?
Jedan od načina je da se napravi jedinstven spisak nestalih. Žrtve su i Srbi, i Hrvati, i Jugosloveni, i Bošnjaci, i Albanci, i drugi, ali žrtve nemaju nacionalnost. Svakom se slučaju treba posvetiti pojedinačno i učiniti sve da bi druga strana prihvatila odgovor. Znate, ima puno načina da se sve ispolitizuje, da se traži nešto već dostavljeno ili nešto što ne postoji, i da se drugu stranu optuži da ne sarađuje. Mora se prestati s bilo kakvom drugom upotrebom procesa traženja nestalih osim da oni budu pronađeni i time nađu svoj mir. Transparentnost procesa jedan je od načina kako se može sprečiti politiziranje. Želio bih da koristimo politiku kao sredstvo da pronađemo nestale i da sprečimo da se nestali iskorištavaju u političkim svađama.
Koliko će “hladni” odnosi Zagreba i Beograda uticati na vaš posao?
Naravno da mogu uticati, pitanje je može li se nešto učiniti da se odnosi otople. Važno je da se pronađu zajednički interesi oko kojih će se graditi stabilni, produktivni odnosi dve zemalja. Od odnosa Hrvatske i Srbije zavisi i cela regija. Često u Beogradu srećem eksperte iz Hrvatske koji su u konzultantskim timovima međunarodnih organizacija, pomažu u ustanovljavanju standarda koji će pomoći pridruživanju Srbije Evropi. Vidim timove koji pomažu u povećanju broja transplantacija. Zašto to ne bi bila i državna politika Hrvatske, proaktivna, umesto da bude ograničavajuća u smislu da će se blokirati pridruživanje Srbije ako ne učini ovo ili ono. S druge strane, ima puno prostora da Srbija pomogne oko otvaranja tržišta u zemljama s kojima Srbija ima trgovinske, carinske ili neke druge preferencijale. Brojne hrvatske firme to već koriste. Mi u Fondu B92 sarađujemo s Nenadom Bakićem koji je, čini mi se, bio osoba godine Večernjaka. Pomogao nam je da prenesemo u Srbiju njegov projekt Croatian Makers i dao ličnu donaciju kojom smo počeli edukaciju dece i uvođenje informatike i robotike u škole. I zaista, država je brzo stala iza ovog projekta. Kada bi bilo više ovakvih saradnji, mostova, bilo bi i mnogo više razumevanja, pozitivne energije da se reše teška pitanja. Znam da su stereotipi veliki teret, ali ja volim Hrvatsku, i siguran sam da ima puno ljudi koji gaje iste osećaje s obe strane.
Kako ćete raditi, imate li resurse? Kako mislite “naterati institucije” da vam pomognu?
Institucije rade svoj posao. Nisam u Srbiji naišao ni na kakvu opstrukciju. Naprotiv! Nemam neke posebne resurse. Još sam u fazi utvrđivanja činjenica i prostora gde bih mogao napraviti iskorak. Imam podršku Komisije za nestale Vlade Republike Srbije. Nastojaću da se kapaciteti Komisije povećaju i u ljudstvu i u finansijskoj podršci. Susreo sam se s ekspertnim timom koji se sastoji od predstavnika svih službi: BIA, VBA, Tužiteljstva za ratne zločine. Zabrinjava me, pak, što moj kolega Vrkić neće imati takvu vrstu podrške u Hrvatskoj. Na konferenciji u Sarajevu gospodin Sučić, koji vodi Poverenstvo za nestale u Ministarstvu branitelja, negativno se izjasnio o ustanovljavanju pozicije specijalnih izaslanika predsednice i predsednika. Za njega će to poremetiti postojeće procese potrage za nestalima i on jedino priznaje Komisiju za nestale Vlade Republike Srbije. Za mene je rekao i da sam “pogrešan čovek”, optužujući Vučića da, otad je on došao na vlast, nema nekih pomaka. Valjda bi mi to trebao biti kompliment jer mislim da je hteo reći da ću ja zaista raditi na potrazi za nestalima. Naša uloga kao izaslanika nije zamena za Komisiju i Poverenstvo, već dopuna, osnaživanje procesa. Geste su vrlo važne, prisutnost na komemoracijama, izjave žaljenja, izvinjenja. Ja sam se na konferenciji u Sarajevu ispričao prisutnim porodicama stradalih, kao i samom gospodinu Sučiću, čiji su roditelji ubijeni, bio sam u Varivodama i Gošiću, a doći ću i na komemoraciju u Vukovar i na Ovčaru.
Vreme čini svoje, svedoci ratnih zločina umiru. Kako konkretno ubrzati potragu za žrtvama?
Sastavljanje jedinstvenog spiska i njegovo pročišćavanje jedan je od načina, zatim kampanja da članovi porodice daju svoj DNK kako bi bile identifikovane već pronađene žrtve, pa provera na terenu svih sumnji da su tu masovne grobnice. Jedna od lokacija u Hrvatskoj gde se sumnja da je pokopano oko 200 osoba još nije istražena. Nejasno mi je zašto za to treba šest godina. Ako je problem u sredstvima, verujem da postoje međunarodni fondovi koji čekaju da mi ponudimo projekte. Uz to, mislim da se treba i tematski fokusirati. Na primer, uskoro je godišnjica Vukovara. Morali bismo potpuno odvojiti ovu priču i oko nje graditi potragu za nestalima. U Vukovarsko-srijemskoj županiji, prema podacima Poverenstva, traga se za 531 nestalom osobom, od čega je oko 50 srpske nacionalnosti. U službenoj evidenciji Komisije za nestale Vlade Republike Srbije, kao nestalo se vodi 58 osoba u Vukovaru, nisu svi srpske nacionalnosti. Puno bismo postigli savezništvom na lokalnom nivou, da u potrazi za informacijama o nestalima radimo s novinarima, predstavnicima lokalnih zajednica, crkava, nevladinih organizacija, porodicama. Da se fokusiramo na konkretne slučajeve. Na primer, ne zna se gde je otišao autobus u koji je ispred Borovo Komerca uterano 47 osoba. Kada bismo okupili što više svedoka, pozvali upomoć zemlje koje bi nam mogle dati satelitske snimke, kada bismo skupili svu dokumentaciju, ne samo naših već i haških arhiva, imali bismo više šanse otkriti gde su tela. I da ne dopustimo utapanje u velike načelne nacionalne brojke. Isto bismo mogli učiniti i s Bljeskom i Olujom, potpuno tematski, dubinski.
Kako ste zamislili jedinstveni spisak nestalih i zašto je on važan?
On je važan kako bi se izbegla politizacija, stvaranje nekih reciprocitetnih mehanizama, a s druge strane, na jednom mestu, uz saglasnost obe komisije, imali bismo sve moguće podatke o nestaloj osobi koje poseduju obe strane. Sada imamo samo elementarne podatke u Knjizi osoba nestalih na području Republike Hrvatske, četvrto izdanje. Voleo bih kada bi se tim podacima dodala sva svjedočenja prikupljena sa svih strana, obitelji, udruženja. Na žalost, nedavno sam čuo da i obitelji sve manje svjedoče jer se plaše kako će druga strana reagirati prema njihovim rođacima u Hrvatskoj. Kada je riječ o podacima Komisija za nestale, Vlada Republike Srbije potražuje 662 Srba iz Hrvatske, 370 državljana Srbije, i na “operativnoj listi” još 695 nestalih. Na listi Povjerenstva je oko 1900 osoba. Ovih 662 s liste srpske Komisije je i među 1900 na hrvatskoj listi. Za ovakvo imenovanje ima argumente i jedna i druga strana, to jesu građani Hrvatske, ali su prijavljeni u Srbiji. Zato je važno napraviti jedinstveni popis, bez natjecanja u prisvajanju žrtava. Na Šalati i u drugim mrtvačnicama trenutno je 931 telo ili delovi tila koji nisu još identifikovani. Da jesu, bitno bi se smanjio broj nestalih. Isto tako, kada bude ekshumirano oko 70 već poznatih grobnih mjesta, ovih dana je počela ekshumacija u Ličkoj županiji, za dva dana je obavljena ekshumacija devet tela.
Imate li konkretne slučajeve nestalih koji će biti prioritet?
Tek ćemo praviti prioritete i planove kada prođemo početnu fazu istraživanja. Tek treba da se susretnem i s predsednicom Kolindom Grabar-Kitarović, što bi predstavljalo početak mog mandata.
Nestali su često bile žrtve ratnih zločina. Treba li s jednakim angažmanom raditi i na pronalasku zločinaca? Porodice traže i pravdu za svoje mrtve.
Ovo su dva odvojena procesa. Naravno da porodice nestalih treba da dobiju zadovoljenje pravde. Ali i tu postoji neslaganje oko nadležnosti. U svakom slučaju, izuzetno je važna tesna suradnja Tužilaštva za područje ratnih zločina. To je pravi put za utvrđivanje odgovornosti i kaznenu politiku. Taj proces može pomoći utvrđivanju i sudbine nestalih. Poslednja veća grobnica u Sotinu otkrivena je upravo tokom suđenja za ratni zločin u Beogradu.
Zbog svojih antiratnih aktivnosti nazivali su vas, kako sami navodite, i ustašom, i balijom, a šest ste godina bili pod policijskom zaštitom. Koliko vam je, s obzirom na sve to, zahtevna nova uloga?
Verujem da ova misija može biti i sigurnosno rizična. Nemam problem s tim, navikao sam se.
Jesu li sazreli uslovi da se Srbija, Hrvatska i BiH suoče s prošlošću?
Nedavno je Hrvoje Klasić rekao da su prošle 23 godine i izračunao da mi živimo sada 1968. godinu, kada je reč o suočavanju s prošlošću u Europi. Te se godine počelo ozbiljnije govoriti o holokaustu. Hana Arent izveštavala je sa suđenja Eichmannu i napisala knjigu “Eichmann u Jeruaalimu”. Klasić je zaključio da, umjesto kao Evropa tih godina, privodimo kraju suočavanje s prošlošću, izgleda kao da smo pred novim ratovima. Zaista mislim da imamo istorijsku, civilizacijsku obavezu da proces suočavanja s prošlošću uozbiljimo, institucionaliziramo, projektiramo planove. REKOM Inicijativa jedina se do sada nametnula s tim idejama, mislim da ju jedino Hrvatska još nije podržala. Toliko dobrih ljudi iz Srbije i Hrvatske učinilo je puno toga što je pravo suočavanje s prošlošću. Puno je njih još živo, produktivno, i treba iskoristiti te dobronamerne ljude, njihov kredibilitet i iskustvo, i uključiti ih u proces na najvišem nivou, stvoriti srpsko-hrvatsku, ili obrnuto, komisiju za utvrđivanje činjenica, odgovornosti i pomirenje, s jasnim mandatom i ovlasti.
Od rata je prošlo 23 godine, odnosi između Srbije i Hrvatske su loši. U BiH je nakon poslednjih izbora situacija dosta napeta. Zašto ne dolazi do normalizacije?
Stalni izborni ciklusi, s puno izvanrednih izbora i predizbornih kampanja, stvaraju negativnu spiralu kada je reč o retorici, potezima… Složeni su uzroci, specifičnosti su veoma različite po regijama, ali ono što je vrlo važno jest da se mora raditi u “dobroj veri”. Berlinski proces zamišljen je da rešava probleme regije poštujući širu sliku. A onda se mnogo više aktivnosti fokusiralo na ekonomsku saradnju. Ali to nije dovoljno… Francuska i Nemačka već su sedam godina nakon Drugog svetskog rata počele graditi Evropsku uniju na tim ekonomskim vezama, ali su vrlo brzo počeli i s drugim razinama saradnje na pacifikaciji viševekovnih ratova… Vrlo je važno imati takav proces i između Srbije i Hrvatske.
Vučićeva i Dačićeva retorika u Hrvatskoj se često doživljavaju kao vraćanje u prošlost. Kako vi, kao novinar, gledate na njihovu politiku danas prema regiji?
U celoj regiji imamo različite razine vođenja politike. Imamo retoriku koja je vezana uz političke agende, okolnosti… S druge strane, imamo praksu koju stvara takva neodmjerena, neadekvatna retorika. Pa onda ta praksa proizvodi političke odluke. Bio sam na komemoraciji u Varivodama, dva dana nakon napada na Pupovca. Mogao sam držati vatreni govor kao neki, i time pogoršavali ionako tešku situaciju. Odlučio sam se na odavanje počasti i pijeteta žrtvama ne dolivajući ulje na vatru. Govori Vesne Teršelič, Pupovca, vladike Nikodima, bili su adekvatni i dovoljni, i nije bila potrebna bilo kakva dodatna intervencija. Sama moja prisutnost i razgovori s porodicama žrtava, udruženja, sasvim je dovoljno, i u sklopu mog mandata.
Kako je medijska scena u Srbiji?
Srpska medijska scena 2000. bila je jedna od najproduktivnijih i najprofesionalnijih u Europi. Međutim, zahvaljujući brzom povlačenja donatora, neprovedenoj privatizaciji, i nerazumijevanju potrebe za nezavisnim medijima i kod novih demokratskih vlasti, vrlo brzo se smanjio broj medija, a potom je monopolima oglašivačkih agencija i njihovim bliskim odnosima s vlastima uspostavljen niz suptilnih oblika kontrole medija koji je doveo do snažnog slabljenja medijske scene. Danas je ona vrlo siromašna, ranjiva, snažno politizirana. Novinari odavno napuštaju medije i odlaze u PR agencije, osnivaju producentske timove koji žive od donacija. Sigurnost novinara je zabrinjavajuća. Međunarodne liste slobode medija i novinara dovoljno govore, stalni pad na listi Reportera bez granica, i drugih, precizno pokazuju stanje medija i slobode novinara danas u Srbiji.
Koliki je zaista uticaj tabloida?
Uticaj tabloida je izuzetan, ali ne samo zbog njihova broja i tiraža već upravo zato što su nametnuli vlastitu kulturu. Ona je formirana još u devedesetim godinama estradizacijom politike, politizacijom estrade. Napravili smo svojevremeno serijal emisija o uspostavljanju Miloševićeve politike uz pomoć turbofolk kulture. Najveća snaga tabloida danas je u tabloidnom ponašanju poslanika, političara na svim razinama, shvaćanju da je moć tabloida nužna svima koji žele uspon u politici. Problem je mnogo ozbiljniji nego što to izgleda.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
